У предвечерје, изненада,
Ни од ког из дубине гледан,
Появио се понад града
Облак један.
На закате, вдруг внезапно,
Из глубин, никем не замечен,
Появилось над городом
Одно облако.

Вјетар висине га је њихао,
И он је стао да се жари,
Ал очи свију људи бијеху
Упрте у земне ствари.
Ветер высот его раскачивал,
И оно начало пылать,
Но глаза всех людей были
Устремлены к земным вещам.

И свак је ишао својим путем:
За влашћу, златом ил за хљебом,
А он — крварећи љепоту —
Својим небом.
И каждый шёл своим путём:
За властью, золотом или хлебом,
А оно — кровоточа красотою —
Своим небом.

И пловио је све то више,
Ко да се кани дић до бога;
Вјетар висине га је њихао,
Вјетар висине разнио га.
И плыло оно всё выше,
Словно хотело вознестись к Богу;
Ветер высот его раскачивал,
Ветер высот развеял его.