Блог

Припреме зa Божић почињу четрдесет дaнa пре 7. јaнуaрa, кaдa почиње Божићни пост, који предстaвљa прочишћење духa и телa пред нaјрaдоснији догaђaј у прaвослaвљу. Центрaлнa прослaвa у српској нaродној трaдицији почиње двa дaнa рaније (5. јaнуaр), нa Туциндaн. Нa тaј дaн се по селимa коље и сређује печеницa.

Нaш увaжени етнолог Веселин Чaјкaновић о прaвослaвном Божићу кaже: "Божић, онaкaв кaко гa српски нaрод дaнaс слaви, сa бaдњaком, слaмом, квоцaњем, жртвовaњем прaсетa, чесницом, похођењем изворa и бунaрa, полaжеником, сa рaзним врaчaњимa и гaтaњимa и толиким другим многобројним обичaјимa, јесте прaзник нaше стaре вере. Кaо прaзник из стaре вере, и поред крсног именa (слaве) и Ђурђевдaнa, нaш нaјнaционaлнији прaзник, Божић је, пре свегa, прaзник из култa предaкa...

Српски стaрински прaзник који је предходио хришћaнском Божићу и који је продужио дa живи дaље, у нaродним обичaјимa и веровaњимa био је прaзник у слaву предaкa и у слaву богa мртвих".

Божић се прaзнује кaо успоменa нa дaн рођењa Исусa Христa, синa Божијег, спaситељa светa. Чињеницa дa је то прaзник рaђaњa новог животa, прaзник деце и детињствa, прaзник родитељствa очинствa и мaтеринствa.

Премa веровaњу, сви обичaји и обреди имaју једaн основни смисaо и своде се нa једaн циљ: умолити Богa дa сaчувa и увећa породицу и имaње домaћинa. Све је то изрaжено у крaткој нaродној здрaвици и молитви о Божићу: "Дaј, Боже, здрaвљa и весељa у овом дому, некa нaм се рaђaју здрaвa дечицa, некa нaм рaђa жито и лозицa, некa нaм се увећaвa имовинa у пољу, тору и обору!"

РЕЧНИК БОЖИЋНИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

Божићни пост почиње 28. новембра по новом календару и траје 40 дана. Прва писана сведочанства о овом посту потичу из четвртог века. Праслика божићног четрдесетодневног поста био је Мојсијев пост, јер он је 40 дана и ноћи постио како би примио речи Божије исписане на каменим таблицама.

Током овог поста строго, то јест "на води", пости се у понедељак, среду и петак. Уторком и четвртком допуштена је употреба уља и вина, а суботом и недељом рибе. За одређене празнике разрешавају се уље и вино, док се риба разрешава за Ваведење и Светог Николу. Последњих пет дана пост бива строжи и разрешења на рибу више нема. Најстрожи пост је на Бадњи дан.

Празници који претходе Божићу. Већ током три седмице које претходе Божићу, почев од Никољдана, у хришћанским домовима осећа се посебно свечано празнично расположење. Поједини дани у том периоду одликују се нарочито лепим народним обичајима.

Будући да се Божић слави као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света, читав циклус празника пред Божић посвећен је породици, рађању новог живота, деци и детињству, као и родитељима. Тако су три недељна дана која непосредно претходе Божићу посвећена редом - деци, мајкама и очевима. То су породични и дечији празници, са свечаним недељним ручком на коме се окупља читава породица. У трећу недељу пре Божића празнују се Детињци.

Тога дана ујутру, или по доласку из цркве, одрасли везују децу, и то каишем, канапом, дебљим концем, вуницом или марамом. Везују се руке или ноге, док се један крај канапа може везати за сто или столицу. Везивање по могућству треба треба извести тако да онај кога везују то не примети. Деца претходно припремају неки ситан поклон којим ће се откупити и "одрешити". Најбоље је да то буде на пример цртеж или неки предмет за који су се потрудили да га направе сопственим рукама као поклон родитељима, или пак каква ситница коју су купили од своје уштеђевине.

У недељу која следи након Детињаца, тј. другу недељу пред Божић, падају Материце. Ово је главни хришћански празник мајки и жена, који је код Срба у другој половини ХХ века био готово сасвим занемарен и замењен празновањем 8. марта. Деца те недеље поране па завежу мајке на исти начин као што су оне њих везивале за Детињце. Затим честитају мајци празник, а она се одреши тако што им даје поклоне, односно колаче или друге слаткише.

А у последњу недељу пред Божић падају Оци. Деца тога дана везују своје очеве, а они се одрешују поклонима, исто као и мајке седам дана пре тога. Симболика везивања за Детињце, Материце и представља повезаност породице, породичну слогу, међусобно поштовање њених чланова и помагање једних другима.

Два дана пред Божић пада Туциндан. Тога дана се коље и припрема печеница за Божић. Према народном веровању на Туциндан не треба тући децу, јер ће целе године бити неваљала.

Бадњи дан то је дан уочи Божића и уједно последњи и најстрожи дан божићног поста. Тога дана према православном обичају не једе се до појаве вечерње звезде, тј. до касно поподне, односно до повратка из цркве са вечерња. Дан је добио назив по бадњаку који се тога дана сече и уноси у кућу. Овим даном започињу Божићни празници у ужем смислу речи. Рано ујутро, у саму зору, полазак у шуму по бадњак и најава божићног славља оглашавају се пуцањем из пушака. Након што се врате са бадњаком, мушкарци ложе ватру и пристављају печеницу, док жене у кући месе колаче, торте и припремају божићну трпезу.

Бадњак је младо храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан рано ујутро сече и доноси пред кућу. Паганска веровања наших предака, древних Словена, придавала су овом дрвету натприродна, божанска својства. Српски народни обичаји у вези са Бадњаком као да нам сведоче о древном божанском Дрвету, које ишчекује Христа и радује се Његовом доласку. У тој радости због предстојећег оваплоћења Јединог Истинског Бога, наш "стари рођак" се повлачи, уступа Му место и, знајући да је његово време прошло, са љубављу се жртвује пред новорођеним Спаситељем света, о чему сведоче и речи песме:

"Ој, бадњаче, бадњаче, ти, наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и у кућу ушао!..
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш!Мили српски бадњаче, ти, наш стари рођаче!.."

Бадње вече. На Бадњи дан увече, чим падне мрак, домаћин уноси у кућу бадњак и сламу. Када ступи преко прага, он поздравља укућане речима: "Добро вече! Честит Божић, срећно Бадње вече!" Домаћица и деца га дочекују унутра и при томе посипају пшеницом отпоздрављајући му.

Бадњак се ставља на огњиште или пећ и део се одмах ложи (у данашњим градским условима, где ово није лако извести, ложењу бадњака може се присуствовати у црквеној порти). Једна грана бадњака ставља се уз источни зид куће, односно у угао где се се налазе иконе и кандило.

Слама се уноси заједно са бадњаком или после њега, и посипа по целој кући, или макар у просторији у којој је постављена свечана трпеза. Она символизује сламу у пећини у којој се родио Христос. Испод бадњака или у сламу под столом за којим се вечера остављају се слаткиши и поклони за децу.

Стари је обичај да када се у кућу доноси слама којом ће се застрти подови неко од старијих квоца, а за њим иду деца и пијучу. Домаћин који доноси сламу при томе баца разноврсно жито, којим тобоже храни своје пилиће. Ово квоцање и пијукање има следеће символично значење: као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, тако је Христос дошао да све људе сабере у једно и укрепи Својом љубављу; и као што се пилићи хране житом, тако је Он људе нахранио и напојио Својом науком, јер је говорио: Ко је гладан нека дође к Мени и Ја ћу га нахранити, и ко је жедан нека дође к Мени да пије воде живе.

Вертеп је црквенословенска реч и значи "пећина". Тим називом означава се минијатурна тродимензионална представа витлејемске пећине и јасала у којима се родио Христос, са Богомајком и праведним Јосифом, анђелима, пастирима и мудрацима са Истока који су дошли да се поклоне Богомладенцу. Такав вертеп, начињен углавном од картона, користи се као празнични украс. Вертепом се такође назива мало позориште са луткама у коме су представљане сцене у вези са Христовим рођењем. Овакав вертеп су о Божићу носила нарочито обучена деца школског узраста, такозвани вертепаши. Поворка је са вертепом и фењером ишла је од куће до куће и изводила кратак сценски приказ Христовог рођења праћен певањем Божићних песама. За награду вертепаши су добијали слаткише или новац. Овај обичај практикован је углавном у Војводини и крајевима у којима су Срби живели под аустроугарском влашћу, да би се касније проширио и на друге крајеве.

Вечера на Бадње вече. Након што се у кућу унесу бадњак и слама, као што смо горе описали (а иза њих и печеница уколико је припремана на ражњу ван куће), сви укућани стану око стола за којим се вечера, помоле се Богу, честитају једни другима Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пасуљ, а уз то на трпези могу да стоје хлеб, кисели купус, салата од роткве и празилука, туршија, резанци са орасима, суве шљиве, смокве, јабуке, крушке, компот, мед, ораси, бадеми, лешници...

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа и увек пада 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару.

На Божић рано ујутро звоне сва црквена звона, а домаћин и укућани облаче празнична одела и одлазе у цркву на јутрење и Божићну Литургију. Они који су се припремили причешћују се, док остали после службе у цркви примају нафору, коју на Божић узимају пре сваког другог јела. По изласку из цркве поздрављају се употребљавајући традиционални српски божићни поздрав: "Христос се роди" и отпоздрављају: "Ваистину се роди". Овако се поздравља од Божића до Богојављења.

Положајник је прва особа која уђе у кућу на Божић. То је драги гост чији је долазак обично унапред договорен са домаћином, али може бити и случајни посетилац. Положајник се дочекује на посебан начин. Улазећи он поздравља дом божићним поздравом и љуби се са укућанима. У старини положајник је прилазио огњишту, односно касније пећи, где би џарајући ватру говорио:

"Колико варница, толико срећица,

колико варница, толико парица,

колико варница, толико у тору оваца,

колико варница, толико прасади и јагањаца,

колико варница, толико гусака и пилади,

а највише здравља и весеља,

Амин, Боже дај".

Потом домаћица послужи положајника и дарује му припремљен поклон. Положајник символички представља Мудраце са Истока који су пратећи звезду дошли да се поклоне новорођеном Христу. Верује се да је то човек који ће током целе народне године доносити срећу у кућу.

Чесница. Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу. У ову погачу, која се зове чесница, ставља новчић - углавном златни и сребрни. Име је добила по томе што се меси у част Исуса Христа, или зато што се ломи на части (тј. делове). Када буде печена, износи се на Божићну трпезу. Пошто сви стану око стола домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неко млађем, ко кади целу кућу. Потом се пева Божићни тропар. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Верује се да ће онога ко добије део чеснице са новчићем срећа пратити током читаве године. Пронађени новчић предаје се домаћину, који га ставља на икону. Када се заврши ломљење чеснице укућани једни другима честитају празник и мирбожају се.

За печеницу се обично унапред бира најбоље прасе или јагње, које се одвоји и засебно храни, а коље и припрема, као што смо рекли, на Туциндан. Уз печеницу понегде испеку још и ћурку, гуску или кокош.

У ноћи између Бадњег дана и Божића деци је посебну радост доносио Божић Бата, остављајући им поклоне у слами. Описујући благослов који је кући доносила посета Божић Бате, народна песма вели: "Иде Божић, иде Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата, и обоја побоја, и сву кућу до крова".

Задивљен лепотом празновања Божића Његош је у "Горском Вијенцу" певао:

"Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића!

Славио сам Божић у Витлејем,

Славио га у Атонску Гору,

Славио га у свето Кијево;

Ал' је ова слава одвојила,

Са простотом и са веселошћу,

Ватра боље него игда плама,

Прострта је испред огња слама,

Прекршћени на огњу бадњаци,

Пушке пучу, врте се пецива,

Гусле гуде, а кола певају,

С унучади ђедови играју..."

По материалам сайта

Приготовления на Рождество начинаются за 40 дней до 7 января, когда начинается Рождественский пост, который символизирует очищение духа и тела перед самым радостным событием в православии. Главное празднование в сербской народной традиции начинается за 2 дня (5 января), на Туциндан. В этот день в селах режут и подготавливают “печеницу” – ритуального поросенка.

Наш уважаемый этнолог Веселин Чайканович о православном Рождестве говорит так: “Рождество, такое, каким его празднует сегодня сербский народ, с бадняком, соломой, кудахтанием, жертвенным поросенком, караваем-чесницей, посещением источника и колодца, первым гостем, с различными гаданиями и ворожбой и другими многочисленными обычаями, это праздник нашей старой веры. Будучи праздником национальной веры, как и крестная слава и Джурджевдан, это наш самый что ни на есть национальный праздник, Рождество – это праздник культа предков. 

Сербский старинный праздник, который предшествовал христианскому Рождеству и который продолжил жить дальше, в народных обычаях и верованиях был праздников во славу предков и бога мертвых”.

Рождество празднуется в память о рождении Иисуса Христа, сына Божьего, спасителя мира. Факт, что это праздник рождения новой жизни, праздник детей и детства, праздник родительства, отцовства и материнства.

По верованию, все обычаи и обряды имеют один основной смысл и сводятся к одной цели: вымолить у Бога сохранить и увеличить семью и имущество хозяина. Все это изложено в кратком народном тосте и молитве о Рождестве: “Дай, Боже, здоровья и веселья этому дому, пусть у нас родятся здоровые детишки, пусть у нас родит зерно и виноград, пусть у нас увеличивается имущество в поле, на скотном дворе и в огороде!”

Словарь рождественских народных обычаев

Рождественский пост начинается 28 ноября по новому календарю и длится 40 дней. Первые письменные свидетельства о посте датируются 4 веком. Праобразом рождественского 40-дневного поста был пост Моисея, т.к. он 40 дней и ночей постился, чтобы принять Божье слово, написанное на каменных таблицах.

Во время этого поста строго, т.е. “на воде”, постятся по понедельникам, средам и пятницам. Во вторник и четверг допускается масло и вино, а по субботам и воскресеньям – рыба. На определенные праздники разрешается масло и вино, а рыба разрешается на Введение и Светого Николая. В последние 5 дней пост более строгий и рыба не разрешается. Самый строгий пост на сочельник.

Праздники, предшествующие Рождеству. Уже в течение трех недель, предшествовавших Рождеству, начиная с дня святого Николая, в христианских домах ощущается особенно праздничное настроение праздника. Несколько дней в этот период характеризуются особо красивыми народными обычаями.

Поскольку Рождество празднуется в память дня рождения Господа Иисуса Христа, Сына Божия, Спасителя мира, весь цикл праздников до Рождества посвящен семье, рождению новой жизни, детям и детству, а также родителям. Таким образом, три воскресные дня, непосредственно предшествующих Рождеству, посвящены по порядку - детям, матерям и отцам. Это семейные и детские праздники, с праздничным воскресным обедом, где вся семья собирается. На третье воскресенье перед Рождеством празднуют Детинцы.

В этот день, утром, или после прибытия из церкви, взрослые связывают детей ремнем, веревкой, толстой нитью, шерстяной пряжей или платком. Связывают руки или ноги, в то время как один конец веревки может быть привязан к столу или стулу. Связывание предпочтительно должно быть произведено таким образом, чтобы связываемый не заметил этого. Дети заранее готовят небольшой подарок, которым будут откупаться. Лучше, например, рисунок или предмет, который они постарались сделать своими собственными руками в качестве подарка родителям, или какая-нибудь маленькая вещица, которую они купили на свои сбережения.

В воскресенье после Детинцев, то есть на второе воскресенье до Рождества, выпадают Материцы. Это является одним из основных христианский праздников матерей и женщин, который у сербов во второй половине ХХ века был почти полностью забыт и заменен празднованием 8 марта. Дети в это воскресенье встают рано и связывают мать тем же способом, как те их связывали на Детинцы. Потом поздравляют мать с праздником, и она откупается, давая им подарки или пирожные или другие сладости.

А в последнее воскресенье перед Рождеством выпадают Отцы. Дети в тот день связывают своих отцов, и они откупаются подарками, также как матери семь дней до того. Символизм связывания на эти праздники представляет связанность семьи, семейную гармонию, взаимное уважение между членами семьи и помощь друг другу.
За два дня до Рождества приходится Туциндан. В этот день забивают и подготовливают поросенка на Рождество. По народному поверью на Туциндан не надо бить детей, а то весь год будут шалить.
Сочельник – это день накануне Рождества, а также последний и самый жесткий день поста. В этот день, в соответствии с православной традицией, не едят до появления вечерних звезд, т.е. до вечера, или возвращения из церкви с вечерней молитвы. Этот день назван в честь “бадняка”, который в тот день срезают и приносят в дом. В этот день начинается рождественские праздники в строгом смысле этого слова. Рано утром, на рассвете, выезд в лес за бадняком и начало празднования Рождества объявляется стрельбой из ружей. После возвращения с бадняком, мужчины разжигают костер и начинают делать печеницу, в то время как женщины в доме месят пироги, торты и готовят рождественский ужин.
Бадняк - молодой дуб или чернильный дуб, который на сочельник срезают и приносят в свой дом. Языческие верования наших предков, древних славян, придавали этому дереву сверхъестественные божественные свойства. Сербские народные обычаи, связанные с сочельником, свидетельствуют о древнем божественном дереве, которое ожидает Христа и радуется его приходу. В радости предстоящего воплощения Единого Истинного Бога, наш "старый родственник" отступает, давая ему место и, зная, что его время прошло, с любовью жертвует собой перед новорожденным Спасителем мира, о чем свидетельствуют слова песни:

“Бадняк, бадняк, старый наш родственник,
Добро пожаловать в наш дом!
Ты знаменуешь приход Христа, его прославляешь и на него указываешь!
Милый сербский бадняк, старый наш родственник!”

Сочельник. На Рождество вечером, после наступления темноты, хозяин вносит в дом бадняк и солому. Когда переступил порог, он приветствует домашних словами: "Добрый вечер, с Рождеством, с сочельником!" Хозяйка и дети встречают его внутри и при этом посыают пол пшеницей, приветствуя его.
Бадняк ставят на камин или печь, и часть его сразу же жгут (в современной городской среде, где это не легко выполнить, можно наблюдать за сжиганием бадняка в церкви). Одна ветвь бадняка размещается вдоль восточной стены дома или в углу, где есть иконы и лампада.

Солому приносят вместе бадняком или после него, и посыпают по всему дому, или даже в комнате, в которой устанавливается праздничный стол. Это символизирует солому в пещере, где родился Христос. Под бадняком, или в соломе под столом, где ужинают, оставляют сладости и подарки для детей.
Есть старый обычай, когда в дом приносят солому, которой посыпают полы, некоторые из старших кудахчет, а за ним идут дети и пищат. Хозяин, который принес солому, тем временем, бросает пшеницу, якобы для кормления птенцов. Это кудахтание и пищание имеют следующее символическое значение: как квочка под крыльями собирает цыплят и согревает материнской любовью, так Христос пришел, чтобы объединить всех людей вместе в единстве и любви, и как цыплята едят зерна, так и Он накормил людей Его учением, потому что он говорил: Кто голоден, иди ко мне, и я буду его кормить, а кто жаждет, иди ко мне, чтобы пить воду живую.

Вертеп - церковнославянское слово, означающее "пещеру". Это миниатюрная трехмерная пещера в Вифлееме и ясли, где родился Христос, с Божией Матерью и праведным Иосифом, ангелами, пастухами и волхвами с Востока, пришедшими поклониться Младенцу. Такой вертеп, сделанный в основном из картона, используется в качестве украшения праздника. Вертепом также называется маленький театр с куклами, в котором были представлены сцены в связи с рождением Христа. Это вертеп носили на Рождество дети школьного возраста, так называемые вертепаши. Процессия с вертепом и фонарем ходила от дома к дому и проводила краткий показ сцены Рождества, который сопровождался пением рождественских песен. Чтобы вознаградить вертепашей, люди давали конфеты или деньги. Этот обычай практикуется в основном в Воеводине и областях, где сербы жили под Австро-Венгерской властью, позже был распространен на другие регионы.

Ужин в канун Рождества. После того как в дом приносили бадняк и солому, как мы описали выше (а за ними и печеницу, если она была приготовлена на вертеле вне дома), все люди становились вокруг стола, где ужинают, молились Богу, поздравляли друг друга с сочельником и садились за стол. Ужин постный, как правило, фасоль, а также на столе может стоять хлеб, квашеная капуста, салат из редьки и лука-порея, соленые овощи, лапша с грецкими орехами, черносливом, инжиром, яблоками, грушами, компот, мед, грецкие орехи, миндаль, лесные орехи ...

Рождество празднуется в память рождения Господа Иисуса Христа, и всегда выпадает на 25 декабря по старому, и 7 января по новому стилю.

На Рождество в первой половине дня звонят все церковные колокола, и хозяин и домашние одеты празднично и идут в церковь на заутреню и Литургию. Те, кто готов, принимают причастие, в то время как другие после службы в церкви причащаются просфорой, которую на Рождество едят перед любой другой пищей. Выйдя из церкви, приветствуют друг друга, используя традиционное в Сербии рождественское приветствие: "Христос родился" и в ответ: "Воистину родился". Это приветствие используется от Рождества до Крещения.

Положайник - это первый человек, который входит в дом на Рождество. Это дорогой гость, приход которого оговаривается заранее с хозяином, но может быть и случайным гостем. Положайника встречают особым образом. Входя, он приветствует домашних Рождественским приветствием и целует членов семьи. В древности положайник подходил к очагу, а позже к печи, где ворошил костер и говорил:

“Сколько искр, столько счастий,

Сколько искр, столько денежек,

Сколько искр, столько в хлеву овец,

Сколько искр, столько поросят и ягнят,

Сколько искр, столько гусей и цыплят,

А больше всего здоровья и веселья,

Аминь, дай Боже”.

Потом хозяйка угощала положайника и дарила ему подготовленный подарок. Положайник символически представляет волхвов с Востока, которые, следуя за звездой, пришли поклониться новорожденному Христу. Считается, что это человек, который будет в течение года приносить счастье в дом.

Чесница. Рано утром на Рождество, хозяйка замешивает тесто для выпечки каравая. В этот каравай, который называется чесница, ставит монету - в основном из золота или серебра. Чесница была названа так потому, что ее замешивают в честь Иисуса Христа, или потому, что она ломается на части. После того, как ее запекут, она оказывается на рождественском столе. Когда все стоят вокруг стола, хозяина зажигает свечи, берет кадильницу, кадит иконы, лампаду и всех присутствующих, и передает кадило кому-нибудь помоложе, который кадит весь дом. Затем они поют рождественский тропарь. Когда молитва заканчивается, разламывают чесницу. Считается, что тот, кто получает часть чесницы с монетой, будет удачлив в течение года. Найденную монета отдают хозяину, который ставит ее на иконку. Когда заканчивают ломать чесницу, домашние друг друга поздравляют и говорят “мир Божий”.

Для печеницы, как правило, предварительно выбирают лучшего поросенка или ягненка, которую отдельно кормят, а закалывают и готовят, как мы уже сказали, на Туциндан. Вместе с печеницей, иногда пекут индейку, гуся или курицу.

В ночь на канун Рождества детям особую радость приносит Божич Бата (Дед Мороз), оставляя им подарки в соломе. Описывая благословение, которое приносит домой Божич Бата, народная песня говорит, "Идет Божич, Божич Бата идет, несет золото позолотить двери, и все покрасит, и весь дом до крыши."

Восхищенный красотой празднования Рождества, Негош в “Горном Венце” писал:

“Нет дня без ясного взгляда,

Ни настоящего праздника без Рождества.

Я праздновал Рождество в Вифлееме,

Праздновал на Афоне,

Праздновал в святом Киеве,

Но этот праздник особый,

С простотой и весельем,

Огонь как нигде полыхает,

Перед огнем солома,

На огне скрещены ветви бадняка,

Ружья стреляют, вертятся вертелы,

Гусли гудят, хороводы поют,

С внуками деды играют”.

Перевод http://www.serblang.ru