Старый (сербский) Новый год

Дорогие друзья, в январе у нас много праздников (впереди еще Крещение и День Святого Савы), а вот выходные дни уже закончились. Сегодня мы празднуем "старый новый год" — по юлианскому календарю, который в Сербии называют также "сербским" или "православным" новым годом. Пару лет назад я делала статью на эту тему, а сегодня подготовила для вас еще один интересный параллельный русско-сербский перевод по материалам сайта.

У скорије време Српска нова година се прославља по свим начелима примљеним са Запада по којима се дочекује и Нова година 31. децембра: организује се славље у ресторанима или код куће, уз много јела, пића и пуцњаве, а у поноћ људи једни другима честитају и желе срећу у следећој години. Међутим, некада је овај дан у нашем народу имао дубље магијско и религијско значење, а неки од тих обичаја задржали су се до данашњих дана.

 

 

 

Почетак нове године по јулијанском календару је спомен на обрезање Христово и празник Светог Василија Великог

У нашем народу празник посвећен Обрезању Господњем назива се и Мали Божић, па се у многим крајевима на данашњи дан понављају неки обреди и радње својствени празновању Рождества Христовог. У неким крајевима, на пример, на данашњи дан спаљују се остаци бадњака. Као што се за Божић меси чесница, за Мали Божић се меси посебан обредни хлеб василица, у који се ставља зрневље многих житарица, бундеве, пасуља, бобице дрена –за здравље и метални новчић – симбол богатства и среће.

 

С обзиром на то да је по јулијанском календару данас 1. јануар, а да се овог календара придржава још само део православних патријаршија, то данас неки православни народи славе почетак нове календарске године, која се назива јулијанска или православна. Данашњи дан неки називају и српском новом годином. У нашем народу се верује да се данас не треба свађати, јер у противном људе ће целе наредне године „терати баксуз”, док се у неким крајевима верује да се данас посебно треба чувати да вас неко не превари.

 

Трећи од данашњих спомена је празник Светог Василија Великог, крсна слава многих породица и неких еснафа, а у нашем народу се назива Васиљевдан. Слави се у спомен на једног од најобразованијих отаца хришћанске цркве, који је 15 година у Атини учио филозофију, реторику астрологију и остале науке пре него што је у тридесетој постао хришћанин.

 

Када у поноћ сат откуца 12 пута, неко ће отворити прозор и уколико је година била лоша изговорити "било, не поновило се", неко ће помислити жељу или пољубити драгу особу. Има и оних који ће се потрудити да у нову годину уђу без дугова и поравнатих рачуна, а биће и оних који ће гледати да им буду пуни и новчаник и трпеза.

 

Па тако, стари приповедају да ново лето ваља дочекати будан, а да неудате девојке гатају уколико желе да знају да ли ће се те године удати и за кога. Међу овим гаткама је посебно занимљиво гатање девојака у Босни: пре сванућа су, попевши се на таван, бацале своју обућу кроз врата напоље, па ако обућа, кад падне, стоји у смеру супротном од куће – знак је да ће у том правцу отићи, удати се.

 

Према различитим књижевним изворима о обичајима и веровањима код Срба, многи божићни обреди и радње су понављани или имали свој завршни део о Малом Божићу, почевши од обичаја да се на раскршћима пале ватре (Војводина), до спаљивања остатака бадњака (Херцеговина). На овај дан месио се колач, сличан чесници, који су обично називали "василица".

 

На Мали Божић гатало се највише каква ће бити летина наступајуће године. Веровало се, у појединим крајевима, да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно. У неким крајевима умесили би колач с рупом у средини и натакли га волу на десни рог. Затим су гледали када во затресе главом на коју ће страну колач пасти: ако падне на доњу страну веровало се да ће година бити родна, а ако падне на горњу летина неће добро родитиНа Косову се веровало да девојка која не може да се уда треба на Мали Божић да преноћи у туђој кући, па ће одмах бити испрошена.

Одломак из књиге "Силуете старог Београда" Милана Јовановића-Стојимировића:

Прослављање Нове године није наш народни обичај. Нова година се у Србији од скора "дочекује". У Карађорђево доба, па и у доба кнеза Милоша, првога јануара (по старом календару) завршавао се Божић и зато се тај дан звао Мали Божић. Једини обичај вредан помена било је терање Божића. После богатог ручка, млади људи су пројахивали коње атаром свога села и гонећи Божић, који је прошао, гонили су симболично стару годину са свим злима које је донела ако није била родна, ако се, док је трајала, десио помор стоке, ако је имала да се памти по некој поплави или некој сличној елементарној несрећи. После јахања, они су се весело враћали кућама и седали поново за пуну софру, на коју би жене донеле "васиљице", премазане медом. Сем тога, домаћину је служена свињска глава од божићне печенице, остављена да се једе на тај дан.

 

Један далеко важнији обичај био је везан за Мали Божић, јер је под Карађорђем то био дан када су у Београд долазиле народне старешине да положе рачуне о своме раду. Мали Божић је био дан када се састајала Народна скупштина да решава о буџету за идућу годину. Једни су тај дан чекали са нестрпљењем, да би могли изнети своја мишљења и критике на рад централне власти, а други су тешка срца долазили у Београд, јер су имали да правдају своје локалне издатке и дефиците и да чују Вождове оштре прекоре. На тим скупштинама дискусије су често биле и жучне, јер су војводе последњих година устанка били у завади са централном управом па и међу собом. Зато је неко приликом пропасти Србије 1813. рекао: "Мали Божић нас више неће затећи заједно!" — при чему је мислио на 1. јануар 1814.

 

У народу није постојао неки нарочити начин честитања Нове године, утолико пре што ни нова година Српске Православне Цркве не почиње 1. јануара, него 1. септембра, јер Црква тада препочиње свој годишњи "репертоар" празника и служби везаних за њих. (Сем тога, Турци и Јевреји имали су своје нове године, везане за сасвим друге датуме.) Међутим, када је кнез Милош почео да заводи државну администрацију и свој дворски церемонијал, више-мање по западном типу, и кад је као шеф државе почео да честита Нову годину другим владарима, а и они њему, почео је да прима новогодишња честитања и од својих поданика. Зато је честитање Нове године дуго било једна чисто званична и варошка ствар, коју село није прихватало. Београд је, као престоница, први у Србији увео у обичај новогодишње празновање, које је с временом, по угледу на "Силвестрово", на Западу, почело да се светкује у позајмљеним формама "бдења", односно "чекања" Нове године, уз разне шале и весеља у току ноћи и уз облигатне новогодишње честитке 1. јануара пре подне. Доцније, двор је установио свој чувени новогодишњи бал, који је био имитација новогодишњег дворског бала у Паризу, када је Наполеон III обично држао свој велики политички говор, у коме је, до свога пада, додиривао скоро сву спољну политику европског континента. Има се утисак да је те балове код нас први увео кнез Михаило, а зна се колико су на њих полагали краљ Милан и краљица Наталија, која је бриљирала на њима у свој помпи своје горде лепоте, и уживала да око себе сакупи што одабраније друштво. Музика и игра биле су њене две главне пасије, а може се рећи да је и умела да игра.

По материалам сайта

В последнее время сербский Новый год празднуется по всем принципам, полученным от Запада, так же, как празднуется Новый Год 31 декабря: организуется празднование в ресторанах или дома, с большим количеством еды, питья и стрельбой, и в полночь люди поздравляют друг друга и желают удачи в следующем году. Однако, когда-то этот день в нашей стране был глубоко магическим и имел религиозный смысл, и некоторые из этих обычаев хранятся по сей день.

 

Начало Нового года по юлианскому календарю – день памяти обрезания Христова и праздник Святого Василия Великого.

В нашем народе праздник посвящен Обрезанию Господню и также известен как Малое Рождество, и во многих областях по сей день повторяются некоторые ритуалы и действия, присущие празднованию Рождества Христова. В некоторых районах, например, в этот день сжигают остатки бадняка. Как на Рождество пекут особые обрядовые карвай чесницу, так на Малое Рождество пекут василицу, в которую кладут много зерен злаков, тыквы, фасоль, ягоды кизила -для здоровья и также монеты — символ богатства и счастья.

 

Учитывая тот факт, что по юлианскому календарю сегодня 1 января, и что этого календаря придерживается лишь часть православной патриархии, сегодня некоторые православные люди празднуют начало нового календарного года, который называется юлианским, или православным. Сегодняшний день некоторые называют Сербский Новый год. Наш народ считает, что сегодня не нужно ссориться, иначе будем в следующем году неудачниками, в то время как в некоторых регионах считают, что сегодня мы должны быть особенно осторожны, что кто-то не обманул нас.

 

Третье знаменательное события для сегодняшнего дня — праздник Святого Василия Великого, покровителя многих семей и отдельных кланов, а в нашей стране называется Васильевдан. Отмечается в память об одном из самых образованных отцов христианской церкви, который провел 15 лет в Афинах, изучая философию, риторику, астрологию и другие науки, прежде чем стал христианином в возрасте тридцати лет.

 

Когда часы пробьют в полночь 12 раз, кто-нибудь откроет окно, и если год был плохим, нужно сказать "что было, то прошло", потом загадать желание и поцеловать родных. Есть те, кто постарается начать новый год без долгов и рассчитаться, и есть те, кто будет желать полного кошелька и богатого стола.

 

Старики говорят, что новый год нужно встретить неспящим, и что незамужние женщины гадают, если они хотят знать, выйдут ли в этом году замуж и за кого. Среди гаданий особенно интересные гадания девушек в Боснии: пред рассветом, поднявшись на чердак, бросали они свои ботинки за дверь, так что если обувь, когда она падает, находится в противоположном направлении от дома — это признак того, что девушка уйдет в этом направлении, выйдет замуж.

 

По разным литературным источникам о традициях и обычаях сербов, многие рождественские обряды и действия повторялись или завершались на Малое Рождество, начиная от обычая, когда на перекрестках разжигают костры (Воеводина), до сжигания остатков бадняка (Герцеговина). В этот день месят пирог, похожий на чесницу, которые, как правило, называют василица.

 

В Малое Рождество больше всего гадали на то, какой будет урожай на следующий год. Считалось, в некоторых районах, урожай будет хорошим, если в этот день идет снег или облачно. В некоторых районах месили каравай с отверстием в середине и натыкали его волу на правой рога. Потом смотрели, когда вол затрясет головой, на какую сторону упадет пирог: если упадет на нижнюю сторону, считалось, что год будет урожайным и, если упадет на верхнюю, хорошего урожая не будет. В Косово, считалось, что если девушка не может выйти замуж, на Малое Рождество она должна ночевать в чужом доме, и сразу же будут свататься за нее.

 

 

Отрывок из книги "Силуэты старого Белграда" Милан Йовановича-Стоимировича:

Празднование Нового года не наш народный обычай. Новый год в Сербии в последнее время "встречают". Во время Карагеоргия и князя Милоша, на первое января (по старому календарю) заканчивалось Рождество и поэтому этот день назывался Малое Рождество. Один обычай, достойный упоминания, назывался изгнание Рождества. После богатого обеда, молодые люди проезжали на лошадях по деревне и прогоняли Рождество, которое прошло, они преследовали символический старый новый год и все зло, который тот принес, если не был урожайным, если была чума крупного рогатого скота, если было наводнения или какая-либо природная катастрофа. После этой езды, они с радостью возвращались домой и снова садились за полный стол, на который женщины приносили василицы, обмазанные медом. Кроме того, хозяину подавали голову свиньи из Рождественской печеницы, которую специально оставили, чтобы съесть в этот день.

Гораздо важнее был другой обычай, связанный с Малым Рождеством, потому что во времена Карагеоргия в Белград приезжали народные старейшины, чтобы отчитаться о деятельности. Малое Рождество был день, когда происходила встреча Национальной скупщины, чтобы принять решение о бюджете на следующий год. Некоторые ждали этого дня с нетерпением, чтобы иметь возможность выражать свои мнения и критику о работе центрального правительства, в то время как другие с тяжелым сердцем приезжали в Белград, потому что они должны были оправдать свои местные расходы и дефицит, и услышать резкую отповедь вождя. На этих скупщинах дискуссии часто были горячими, так как предводители в последние годы были на ножах с центральным правительством, и даже между собой. Вот почему, когда был крах Сербии в 1813 году, кто-то сказал: "Малое Рождество нас больше не застанет вместе" — Он имел в виду 1 января 1814.

В народе не существовал особый способ праздновать Новый год, тем более, что новый год Сербская Православная Церковь начинает не с 1 января, а с 1 сентября, потому что церковь тогда начинает свой годовой "репертуар" праздников и служб, связанных с ними. (Кроме того, у турок и евреев был свой новый год, связанный с совершенно другими датами.) Тем не менее, когда князь Милош начал заводить свою государственную администрацию и ее особые церемонии, более или менее по западному типу, и, когда он начал в качестве главы государства поздравлять с новым годом других правителей, а они его, он начал получать новогодние поздравления и от своих подданных. Вот почему празднование Нового года долгое время было чисто формальной и городской традицией, которую деревня не принимала. Белград, как столица, первым в Сербии ввел обычай празднования Нового года, который со временем, по образцу Сильвестра на Западе, стал отмечаться в форме "встречания" Нового года и бдения, с различными шутками и весельем в течение ночи и с новогодними поздравлениями 1 января утром. Позже двор установил знаменитый бал на Новый год, который был имитацией Новогоднего бал двора в Париже, где Наполеон III обычно произносил большую политическую речь, в которой, до своего падения, касался почти всей внешней политики на европейском континенте. Создается впечатление, что эти балы ввел впервые князь Михаил, и известно, что на них возлагали надежды король Милан и королева Наталия, которая блистала в своей гордой красоте и наслаждалась высшим обществом. Музыка и танцы были две ее основных страсти, и можно сказать, что она умела танцевать.

Перевод www.serblang.ru

 

Добавить комментарий

Ваш e-mail не будет опубликован. Обязательные поля помечены *


*